По природи посла, Музеј жртава геноцида представља комплексну институцију јер у себи обједињује музеолошку, архивистичку, научно-истраживачку, информативну, педагошку и још неке делатности.

Једна од важнијих активности представља ревизија спискова ратних жртава 1941–1945. године сачињених током и после пописа ратних жртава 1964/65. године. О томе знатно више могуће је прочитати и на овом сајту, службеном гласилу Музеја жртава геноцида.

Спискове које поседујемо ставили смо на располагање јавности. Добили смо похвале, сугестије, замерке и примедбе. Све их сматрамо добронамерним јер могу да допринесу исправљању погрешних података.

Тако смо својевремено добили писмо од господина Миодрага Гвозденовића из Београда. Он је послао допуну списка жртава са подацима о судбини блиских рођака. Он је, како каже, прегледао наш списак. Током разговора са оцем Богданом (отац Илија и мајка Јока) констатовали су да нису уврштени њихови страдали рођаци. У намери да се тај недостатак исправи, послао нам је попуњене анкетне листиће. Ми смо, као што смо то радили у сличним приликама, унели у постојећу базу података.

Списак у ПДФ формату који је видљив на сајту је готово немогуће променити: он је верзија која је сачињена 1992. године. Када би пожелели да у њега убацимо нове податке, то би значило промену концепције, форме и других детаља. Битно је промена у нашој бази јер је она непрестано у мењању – изменом нетачних података, уписивањем нових података...

Да би показали да нам је свако писмо корисно, у наставку дајемо податке које смо добили од господина Гвозденовића. Желимо да и на тај начин покажемо како Музеј ради, ко су особе које нам помажу у трагању за истином.

Сви страдали су Срби, православне вере и то је био део некакве њихове кривице.

1. Гвозденовић (рођена Бабић, отац Ђујан-Ђуро а мајка Јања) Јока, рођена 1898, општина Врањска, Босанска Крупа, домаћица: страдала 1943. године у збегу у Грмечу, у групи избеглица.

Извор података: Јокин син Богдан видео је њено тело после убиства.

2. Бабић (отац Ђујан-Ђуро, мајка Јања), Миле, рођен 1915 (?), општина Врањска, Босанска Крупа, пре рата радио као службеник у администрацији Врбаске бановина, страдао од својих сабораца партизана у Дрвару 1943. године јер је, наводно, хвалио енглески демократски систем.

Податак о стрељању видети у: Bosansko-krupska opština u ratu i revoluciji, Bosanska Krupa 1969.

3. Гвозденовић (Јован) Миле, рођен 1905 (?), општина Врањска, Босанска Крупа, пре рата пољопривредник, био првоборац у народном устанку, погинуо 1942. године као припадник партизанске јединице.

Податак о страдању видети у: Bosansko-krupska opština u ratu i revoluciji, Bosanska Krupa 1969.

4. Гвозденовић (Божо) Пејо, рођен 1918 (?), општина Врањска, Босанска Крупа, пре рата земљорадник, био првоборац у народном устанку, погинуо 4. новембра 1942. године код Цазина у сукобу партизана, с једне и усташа и Немаца, с друге стране.

Податак о страдању видети у: Bosansko-krupska opština u ratu i revoluciji, Bosanska Krupa 1969.

5. Гвозденовић (Јован) Илија, рођен 1898, општина Врањска, Босанска Крупа, пре рада земљорадник, страдао 28. јула 1941. године после хапшења групе Срба на пијаци у Босанској Крупи, сахрањен у масовној гробници на локацији званој Црно језеро.

Податке о хапшењу дао је син Богдан који је био на пијаци у Босанској Крупи, а о стрељању казао Милош Штрбац, један од преживелих.

Име овог страдалника било је 1973. исписано на спомен-плочи код Црног језера, срушеној 1992. године од припадника Армије Босне и Херцеговине.

 

03 04 2018

Извештај о истраживању на тему

„Музеј жртава геноцида у медијима: Интернет и друштвене мреже“

На иницијативу директора Музеја жртава геноцида (у даљем тексту, Музеј), проф. др Вељка Ђурића Мишине, урадио сам анализу присуства Музеја у медијима, тачније видљивост те институције на интернету и друштвеним мрежама. Извештај је састављен на основу квантитативног и квалитативног истраживања присутности Музеја на интернету, редом:

  • 1) квантитативна анализа уз помоћ Интернет анкете,
  • 2) интервјуа са стручњаком за дигитални маркетинг и
  • 3) ограничења самог истраживања и истраживачких метода. На исти начин је конципиран и сам извештај.

У првом делу се анализира структура сакупљеног узорка и одговора и извлаче одговарајући закључци на основу добијених резултата. У другом делу, поред квалитативне анализе изгледа и садржаја интернет платформи које Музеј користи у сврху прредстављања свог деловања, дате су и одређене препоруке о могућим начинима управљања поменутим платформама. У завршном разматрању, указали смо на одређена ограничења самог истраживања.

1. Анализа анкете „Музеј жртава геноцида: видљивост на Интернету“

У периоду од 17. до 24. фебруара спроведена је Интернет анкета „Музеј жртава геноцида: видљивост на Интернету“, уз помоћ Гоогле алата за прављење анкета, са циљем да измери видљивост Музеја на Интернету.[1] Начин истраживања теме био је условљен самом темом истраживања. У току седам дана колико је трајало истраживање поменуте теме, сакупљен је узорак од 287 испитаника.

Структура сакупљеног узорка је следећа:

Полна структура:

  • Мушкарац (141 испитаника, односно 49,47%),
  • Жена (144 испитаника, односно 50,53%);

Укупно одговора: 285

Старосна структура:

  • Од 18 до 25 година старости: 59 испитаника, односно 22,6%,
  • Од 26 до 33 година старости: 98 испитаника, односно 37,5%,
  • Од 34 до 41 година старости: 60 испитаника, односно 22,9%,
  • Од 42 до 49 година старости: 27 испитаника, односно 10,3%,
  • Од 50 до 57 година старости: 8 испитаника, односно 3,07%,
  • Од 58 до 65 година старости: 1 испитаник, односно 0,38%,
  • Од 66 до 73 година старости: 7 испитаника, односно 2,68% и
  • Од 74 до 81 година старости: 1 испитаник, односно 0,38%;

Укупно одговора: 261

Држава:

  • Србија – 228 испитаника, односно 80,28%,
  • Хрватска – седам испитаника, односно 2,46%,
  • Босна и Херцеговина – 47 испитаника, односно 16,5%,
  • Словенија – један испитаник, односно 0,35%,
  • Црна Гора – четири испитаника, односно 1,4% и
  • Македонија – један испитаник, односно 0,35%;

Укупно одговора: 284

Школска спрема:

  • Основна школа – један испитаник, односно 0,35%,
  • Средња школа – 50 испитаника, односно 17,6%,
  • Виша школа – 15 испитаника, односно 5,28%,
  • Високо образовање (факултет, дипломиран, мастер, магистар, доктор) – 220 испитаника, односно 77,46%;

Укупно одговора: 284

Радни статус:

  • Незапослен – 21 испитаник, односно 7,37%,
  • Пензионер – 10 испитаника, односно 3,5%,
  • Студент – 61 испитаник, односно 21,4%,
  • Приватник (власник или запослен у приватном сектору) – 89 испитаника, односно 31,2%,
  • Запослен у државним или друштвеним предузећима – 69 испитаника, односно 24,2%,
  • Самосталан рад (freelencer) – 42 испитаника, односно 14,7%,
  • Пољопривредник – 1 испитаник, односно 0,35%;

Укупно одговора: 285

Циљ је био да се добије одговор на следећа питања:

1) Да ли сте пре ове анкете знали за постојање специјализоване институције за истраживање страдања на простору бивше Југославије – Музеј жртава геноцида?

Тим питањем сам мерио колико испитаника уопште зна за постојање и активности Музеја и још важније, колико не зна! Оно је било увод у следеће питање које је за циљ имало да, од узорка испитаника који су позитивно одговорили, открије која су то средства информисања преко којих су сазнали за ову институцију.

2) Ако сте знали за постојање и рад Музеја, то је било преко: а) ТВ/новине, б) Пријатељи, в) Друштвене мреже, г) Стручне публикације (монографије/зборници) и д) На претходно питање сам одговорио/ла са “не”.

Као и у случају првог питања, циљ је био да редукцијом сакупљених података дођемо до проверљивог и поузданог податка о видљивости Музеја на Интернету. С тога, последње питање је било намењено стицању увида у начине на које се информишу, путем друштвених мрежа/интернета, појединци који знају за Музеј и прате његов рад. Питање је гласило:

3) Ако пратите рад Музеја преко друштвених мрежа/интернета, то чините најчешће преко: а) Званичне интернет стране Музеја, б) Facebook стране Музеја, в) Youtube налога Музеја, г) Блогова и д) На право питање сам одговорио/ла са „не“.

Одговори на питања:

1) Да ли сте пре ове анкете знали за постојање специјализоване институције за истраживање страдања на простору бивше Југославије – Музеј жртава геноцида?

Да – 141 испитаник, односно 49,47%,

Не – 146 испитаника, односно 51,23%

Укупно одговора: 285

2) Ако сте знали за постојање и рад Музеја, то је било преко:

ТВ/новине – 41 испитаник, односно 14,86%,

Пријатеља – 71 испитаник, односно 25,7%,

Друштвених мрежа – 46 испитаника, односно 16,67%,

Стручних публикација (монографије/зборници) – 23 испитаника, односно 8,3% и

На претходно питање сам одговорио/ла са „не“ – 132 испитаника, односно 47,8%

Укупно одговора: 276

3) Ако пратите рад Музеја преко друштвених мрежа/Интернета, то чините најчешће преко:

Званична интернет страна Музеја – 42 испитаника, односно 16,15%,

Фејсбук страна Музеја – 66 испитаника, односно 25,38%,

Јутјуб налог Музеја – 7 испитаника, 2,69%

Блогови – 18 испитаника, односно 6,9%

На прво питање сам одговорио/ла са „не“ – 147 испитаника, односно 56,5%.

Укупно одговора: 260

Шта нам говоре резултати анкете?

Када је у питању структура сакупљеног узорка, добијени резултати се углавном крећу у оквирима очекиваних. Примера ради, три најбројније групе међу испитаницима су и најмлађе: 18-25 (59, 22,6%), 26-33 (98, 37,5%) и 34-41 (60, 23%). То укупно чини 227 испитаника, односно 78,1% укупног узорка. Интернетом се служи углавном млађи део популације једног друштва и ту нисмо наишли на нека већа одступања.[2]

Такође, прве три државе из којих долази највећи број испитаника су редом: Србија (228, 80,3%), Босна и Херцеговина (47, 16,5%) и Црна Гора (4, 1,4%). Они чине укупно 279 испитаника, односно 98,2% укупног узорка. Делатност Музеја жртава геноцида, иако усмерена на целокупан простор некадашње социјалистичке Југославије, била је, до сада, фокусирана на 3 поменуте државе. С тога, овај резултат не изненађује.

Слично, школска спрема испитаника је доминантно високо образовање. Тачније, 220 испитаника (77,5%). Не само што образованији појединци чешће и више користе Интернет, него је и сама тема којом се бави Музеј доста специфична што је чини интересантнијом онима са вишим и високим образовањем.[3]

Када је у питању радни статус, 3 најзаступљеније групе су редом: запослени у приватном сектору (89, 31,2%), запослени у државном сектору (69, 24,2%) и студенти (61, 21,4%). Они укупно чине 219 испитаника, односно 76,8% укупног узорка. Оно што је интересантно јесте да група самостално запослених (тзв. freelencer), која претежно користи интернет у обављању својих делатности, није међу прве три са само 42 испитаника, односно 14,7% узорка. Ипак, то је два пута, односно три пута, више испитаника од последње три групе (незапослени, пензионери и пољопривредници).

Када су у питању добијени одговори на постављења питања, добијени резултати осликавају тренутну видљивост Музеја на интернету/друштвеним мрежама. Позитивних одговора на прво питање је 49,5%, односно 141 испитаник тј. негативних одговора је 51,2%, односно 146 испитаник. Остатак од 0,3% отпада на испитанике који нису одговорили на постављено питање.

Проценат позитивних одговора када је у питању начин на који су испитаници (са)знали за постојање и рад Музеја, преко интернета/друштвених мрежа, износи 16,7%, односно 46 испитаника. Доминантан начин на који су испитаници знали за Музеј је посредством пријатеља (25,7%, 71), а трећи по реду је посредством традиционалних средстава информисања (ТВ/новине – 14,9%, 41). Очекивано, најмањи проценат испитаника је (са)знало за Музеј путем стручних публикација, 8,3% односно 23 испитаника, а број оних који до ове online анкете нису знали за Музеј је остао на нивоу одговора као и у претходном питању, 47,8% односно 132 испитаника.

Што се тиче последњег питања, интернет платформа преко које се прати највише рад Музеја јесте Фејсбук страна те институције – 25,4%, односно 66 испитаника. Друга по реду, најрелевантнија, платформа за испитанике је званична интернет презентација Музеја са 16,2%, односно 42 испитаника. За њима следе различити блог-ови (6,9%, 18) и Јутјуб канал Музеја са 2,7%, односно 7 испитаника. Као и у претходном питању, проценат оних који нису знали до ове анкете за Музеј је остао око нивоа од 51%, тачније 56,5% (147).

С обзиром да 78,1% испитаника спада у категорију људи старосне доби између 18 и 41 године, а да 77,5% испитаника има високу стручну спрему, може се рећи да резултат од само 49,5%, односно 141 испитаник, позитивних одговора на прво питање[4] указује да присуство Музеја на интернету/друштвеним мрежама није на задовољавајућем нивоу. У прилог овој тези иду и други налази. Примера ради, најчешћи начин на који људи сазнају за рад ове институције јесте посредством блиских особа (пријатеља) – 71 испитаник у односу на 46 који су сазнали путем интернета/друштвених мрежа. Разлика је још већа у односу на традиционална средства комуникације (ТВ/новине), 71:41. Са друге стране, позитиван налаз јесте што је званична Интернет презентација Музеја на другом месту по важности када су у питању испитаници који прате њен рад преко Интернета. Наравно, на првом месту је и иначе најпопуларнија Интернет платформа у овом делу света,[5] Фејсбук страна Музеја.

Закључак који се намеће анализом добијених резултата се састоји из следеће две тезе:

1) тренутна присутност Музеја жртава геноцида није на задовољавајућем нивоу;

2) тренутно присутност Музеја жртава геноцида представља добру почетну тачку са које се може, уз одговарајући приступ, допрети до далеко већег броја корисника интернета/друштвених мрежа.[6]

Управо из закључка произилази потреба да се досадашња квантитативна анализа присутности Музеја на интернету/друштвеним мрежама допуни квалитативном анализом. Још важније, постоји потреба и да се дају одговарајуће препоруке како би се постојећа пракса Музеја, када су у питању друштвене мреже, унапредила. Из тих разлога, консултовали смо се са и стручњаком из поља рекламирања путем интернета/друштвених мрежа.

Стефан Радојковић, историчар и докторанд Факултета за политичке науке Универзитета у Београду

e-mail adresa: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели..

 


[1] Интернет анкета (Google) започета је у суботу, 17. 2. у 16 а завршена у суботу, 24. 2. 2018. године у 16 часова.

[2] Ipsos Strategic Marketing, Istraživanje o mladima i novim medijima u Srbiji, Beograd, 2010., str. 7; za više informacija videti preko Interneta: http://www.mc.rs/upload/documents/prezentacije/Mladi-i-novi-mediji.pps. (Pristupljeno, 21. mart 2018.).

[3] М. Ковачевић, К. Павловић и В. Шутић, Употреба информационо-комуникационих технологија у Србији, 2017., Републички завод за статистику, Београд, 2017., стр. 18 и 23.

[4] Питање је гласило: „Да ли сте пре ове анкете знали за постојање специјализоване институције за истраживање страдања на простору бивше Југославије – Музеј жртава геноцида“?

[5] R. Laćarak, „Najpopularnije društvene mreže u Srbiji“, ITmagazin, za više informacija videti preko Interneta: https://itmagazin.info/najpopularnije-drustvene-mreze-u-srbiji/ (Приступљено, 29. mart 2018).

[6] Тренутна праћеност Facebook стране и Youtube канала Музеја жртава геноцида је доста скромна, према мерилима дигиталног маркетинга, са 833 односно 90 пратилаца.

 

ПРАТИТЕ НАС!

joomla social media module

Спољне везе

Spoljne_Veze  

Facebook