21 09 2018

Поводом текста "Музеј гори а Вељко се чешља или О чињењу, нечињењу и злочињењу В. Ђ. Мишине"

Ускоро ће две године од упокојења др Милана Басташића (7. октобар 2016), кога ћемо памтити по бројним заслугама у медицини, здравству, публицистици, чувању сећања на српску трагедију кроз стварање Удружења „Јадовно“, књиге, рукописе...

По његовој жељи, био сам међу неколицином оних који су се од њега опраштали поред одра на београдском Новом гробљу. Успомена на тог човека, на сате и сате које смо провели у причи, највише у старачком дому на Бежанијској коси, као и на завештање личне библиотеке и рукописа Музеју жртава геноцида, тера ме на размишљање. Наиме, нашао сам се пред малим проблемом сличним оном из старе народне приче о човеку који се склонио у пећину а коме се „јавио“ глас говорећи му да ће се кајати ако са земље не узме али и да ће се кајати ако узме камење. Слична дилема је у мојим мислима: у протеклих годину-две, Душан (Милан) Басташић на интернету објављује разне текстове у којима исписује, поред осталог, и недоречене чињенице, подметања и лажи уперених ка мени, Музеју жртава геноцида а посебно ка епископу пакрачко-славонском Јовану. Одговорити или не одговорити?

Ако одговорим, значи да у Басташићевом писанију има неко зрнце истине? Ако не одговорим, остаје питање да ли они који су прочитали најновији текст „Музеј гори а Вељко се чешља или О чињењу, нечињењу и злочињењу В. Ђурића Мишине“ могу да кажу да је Басташић у многочему у праву?

А да бих одговорио на његове бројне и чудне конструкције, требало би ми знатно више простора него што је он написао. Стога ћу се задржати само на неколико полуистина, подметања и лажи.

Но, пре тога подсећање на неспорне чињенице: Музеј жртава геноцида је, као институција од посебног националног интереса, под апсолутном контролом Министарства културе и информисања и Министарства финансија. По Статуту, директора после јавног конкурса бира Управни одбор (чије чланове поставља Влада републике Србије) а именује Влада Републике Србије. Ја сам први изабрани и именовани директор!

Нисам члан ниједне странке. Имам искуство у просвети, музеологији, архивистици, информисању, библиотекарству, у вођењу научно-истраживачких пројеката и научних институција.

Директора, по Статуту, разрешава Влада Републике Србије на предлог Управног одбора! Директор планове образлаже Управном одбору и Министарству културе и о свему учињеном њима подноси извештаје (а не некаквој групи грађана, како би то желео стоматолог Душан М. Басташић).

Музеј има своје планове и програме, све активности (изложбе, штампана издања, телевизијски прилози, документарни филмови и још много тога) су транспарентне и доступне широј јавности. Уосталом, много тога забележено је на званичној интернет презентацији. Па, ко воли, нека изволи! Потом да покаже, без подвала и лажи, како Музеј не испуњава послове предвиђене законом о оснивању!

Први то ради поменути стоматолог Басташић када, на пример, истиче: „Одговорно тврдим да се на интернету може наћи више активности челника Музеја, везаних за Холокауст тј. геноцид над Јеврејима него везаних за геноцид над Србима“. То је прва лаж која се потире простим прегледом активности забележеним на званичном сајту Музеја!

Лажи има још:

2.Јован Мирковић никада није био директор Музеја жртава геноцида – пре рата у Хрватској био је директор Спомен подручја Јасеновац.

3. Никада нисам сазнао, поготову од Бориса Тадића, да је његов деда страдао на Јадовну. Узгред, какав је то аутентичан извор о месту и времену страдања на Велебиту пронашао Тадић?

Како у истом контексту стоматолог Басташић помиње и садашњег председника Србије, ред је да и ту подметачину разјаснимо. Замера ми се што у навођењу спорних чињеница код Ђуре Затезала нисам поменуо и случај Анђелка Вучића из Чипуљића код Бугојна. (Најпре да питам: Зар и тај двоструки податак о месту страдања не доводи у сумњу наведени списак страдалника на Јадовну?) Нисам поменуо те чињенице из простог разлога што мени није сврха да спорим још неке Затезалове тврдње. Узгред, немам ја никакав страх од унука Анђелка Вучића. Уосталом, није моја срамота што двојство тврдњи о месту смрти није разрешено – још увек постоје шансе, додуше мале.

4. Стоматолог Басташић пише да је својевремено Музеј жртава геноцида пре штампања Затезаловог двотомног дела скратио списак страдалника на Велебиту. И то доказује тврдњом да му је то казао Затезало! Зашто се није запитао што је Затезало пристао. Биће да је нешто сасвим друго код Затезала било примарно! Уосталом, после указивања на стотине грешака у рукопису, Затезало се сложио са скраћивањем списка, тако тврде они који су му то казивали.

Ако је стоматолог Басташић већ желео да се у разне ствари увери у случају рукописа Затезаловог, зашто није од Музеја затражио на увид комплетну документацију, па и ону о утрошеном новцу?

Прва подметачина у вези са претходним: У време припреме рукописа за штампање ја нисам био у Музеја!

Друга полуистина и лаж истовремено налазе се у следећој реченици: „...Мишина је пред почетак веома посјећене трибине коју је организовало удружење Јадовно 1914. на београдском Правном факултету, стојећи уз сам улаз у амфитеатар управо грозничаво настојао да прода што више Затезалове двотомне студије за само 500 динара по комплету. До тада је цијена књига била око 3.500“.

Прво, нисам ја продавао књиге! Друго, није ово место да набрајам износе новца добијеног од Министарства културе и донације које су стигле на рачун Музеја, нити да помињем колики је део тог новца дат аутору као хонорар. Не спорим висину хонорара, могу да спорим зашто је поред толиког новца књига продавана по 3.500 динара! Питам, да ли је та цена била узрок што је годинама у Музеју лагеровано око 500 комплета, и чекало мене да, на основу права управљања, смањим цену на 500 динара и распродам све за месец дана. Узгред, зашто Басташић не помену колико је примерака узео и однео у Бању Луку не плативши их све до разговора са мном, и то за знатно умањен износ?

5. Лаж и подметачина су тврдње о закону о меморијализацији Старог сајмишта. Прво, предлог закона је одбачен и припрема се нови, што значи да Басташић нема праве информације па „причу“ гради на празнини.

Председника и чланове Комисије за меморијализацију именују државни органи, шта значи да он, председник, нема право да у њу уведе кога хоће. То потире Басташићеву подметачину о томе колико епископ Јован цени моје „знање и стручни капацитет“.

6. Кад је реч о лику и делу Милана Булајића, наглашавам да остајем у потпуности при квалификацији коју сам дао у тексту „Ко (зло)употребљава велику српску трагедију“. Ко ми не верује нека потражи доступну архивску грађу некадашњег Савезног секретаријата за унутрашње послове, на пример, Службену информацију од 16. новембра 1982. године (под ознаком Строго поверљиво!) припремљену за чланове Савезног савета за заштиту уставног поретка Председништва СФРЈ као и записник са седнице поменутог Савета одржане два дана касније. И да пажљиво прочита закључак о убрзаном уклањају Милана Булајића из Савезног министарства за иностране послове! И његове везе у Министарству унутрашњих послова Црне Горе које су га послале на неке, друге задатке!

На почетку текста поменуо сам синтагму „зрнце истине“ код стоматолога Басташића. Није лаж да нисам био на Јадовну. Да ли то значи да морам да се правдам (спорном) председнику НВО „Јадовно 1941“? Стоматолог Басташић треба да схвати да је моје право да идем где и с ким хоћу! Па и кад одлучим да одем на Велебит, сигурно је да за дозволу нећу питати стоматолога Басташића!

Ово је последњи пут да реагујем на текстове сличне садржине. Свестан сам колико, шта и како радим и коме треба да положим рачуне. А изнад свега сам свестан да је интернет добра прилика за болеснике да покажу своју глупост!

 

Готово свака расправа о ратним жртвама, првенствено српског народа, завршава се препирком о броју страдалих у комплексу концентрационих логора Јасеновац. Мало који од учесника тих расправа схвата да је утврђивање ратних жртава вишегодишњи и веома комплексан посао који би требало да ради екипа стручњака из разних научних дисциплина, од архивисте до статистичара.

Проблем утврђивања ратних жртава за комунистичку власт у Југославији, појавио се већ 15. маја 1945. године, мада се, с правом,може говорити да је то започело раније. Државни статистички уред Демократске Федеративне Југославије маја 1945. година штампао је публикацију Демографска статистика – Израчунат број становника Југославије за 1941 и 1945.

У уводу публикације је истакнуто:

„Последњи, општи попис становништва Југославије извршен је 31. марта 1931. године. По томе попису било је у Југославији 13.934.038 становника. Сваке године, међутим, број становника повећавао се али пописи нису вршени често, како због знатних издатака тако и због великог броја људства које у њима учествује. (За попис од 31. III. 1931 било је потребно око 150 хиљада кгр. образаца и 52.163 пописивача поред знатног броја осталог пописног особља које је било ангажовано у банским, среским и општинским пописним одборима). Да би се ипак дошло до броја који би показивао укупно становништво у појединим годинама, у периоду 1931.-1941. тај се број израчунавао. Најпре се то израчунавање вршило геометријском прогресијом без коректуре а на основу стопе прираштаја становни штва забележене пописима од 1921.-1931. године. Доцније је израчунавање геометријском прогресијом кориговано и висином природног прираштаја становништва после 1931. године. Овако су израчунавани бројеви становника за поједине године (и полугођа) у периоду 1931.-1940. за целу државу и поједине бановине, док се по срезовима израчунавање није вршило јер се правилност „закона великог броја“ у малим јединицама не испољава у довољној мери а дејство случајних узрока често доводи до немогућих закључака. Ови прорачуни објављивани су у статистичким годишњацима које је издавaла бивша Општа државна статистика.

„Кад су прилике редовне и прираштај становништва нормалан израчунавање броја становника не претставља велику тешкоћу. Међутим, израчунати број становника Југославије овим начином сада, после четворогодишње окупације, великих ратних губитака и губитака услед ратних недаћа, као и несумњивог опадања природног прираштаја услед изосталог знатног броја нових бракова, немогуће је. Тај циљ немају ни резултати изложени у овој малој публикацији (рубрика за 31-III-1945).

„Број становника једне земље која је прошла кроз ратне недаће као Југославија може се добити само општим пописом становништва. Такав попис извршиће се, свакако, чим то прилике дозволе.

„Ова израчунавања показују колико је Југославија имала становника 31-III-1941, дакле пред сам рат. Бројеве из те рубрике треба сматрати као већ достигнуте, јер испред тога датума стоји период нормалног прираштаја становништва. Последња рубрика, пак показује колико би Југославија имала становника четири године касније, т. ј. 31-III-1945, скоро на завршетку рата, да није претрпела велике ратне губитке. И један и други податак, међутим, корисно ће послужити за израчунавање ратних губитака кад буде извршен нов попис становништва.“

Поменуте процене могу и данас да буду од користи у расправи за утврђивање ратних жртава. То нас је и навело да табелу објављену 1945. године актуелизујемо.

Напомена: Површина Краљевине Југославије 31. марта 1941. и Демо- кратске Федеративне Југославије 31. марта 1945. године се разликују. Наиме, после рата извршене су мале промене граница, док је, на при- мер према Италији то било знатно јер су Истра и Задар са околином припојена Југославији.

 

Федерална јединица

Број

становника

31. марта 1931.

Процена броја

становника

31. марта 1941.

Процене броја

становника

31. марта 1945.

Словенија

1,144.298

1,243.934

1,283.788

Хрватска

3,360.459

3,709.289

3,848.820

Босна и Херцеговина

2,321.502

2.850.396

3,061.954

Србија

А. Војводина

Б. Косово и Метохија

3,499.194

1,741.108

554.667

4,008.112

1,817.366

660.267

4,211.679

1,847.869

702.507

Црна Гора

363.464

425.964

450.964

Македонија

949.346

1,124.036

1,193.912

Југославија

13,934.038

15,839.364

16,601.493

 


 

ПРАТИТЕ НАС!

joomla social media module

Спољне везе

Spoljne_Veze  

Facebook