Вељко Ђурић Мишина

06 10 2018

Када је приводио крају рукопис „Билогора и Грубишно Поље 1941–1991“ затражио је од познаника да му препоруче неког историчара који би му прегледао текст. И тако смо се упознали. После сугестија написао сам и рецензију и говорио на представљању књиге.

Повремено сам га обилазио у Дому пензионера на Бежанијској коси, одлазили у ресторан „Џакарту“ код Студентског града...

У бројним разговорима највише времена смо посветили новијој српској историји. Крајем августа 2016. године, свестан погоршаног здравственог стања рекао је да би своју библиотеку и сав материјал који је везан за рукопис друге књиге предао Музеју жртава геноцида.

Наш последњи сусрет био је у недељу 25. септембра, око ручка. На растанку дао ми је нешто књига и три одштампана текста („Билогорски црни рубац“, „Послије двадесет година“ и „Нешто о деведесетим по сјећању до 15. августа 1991. и поглед са дистанце 2012. године“). Том приликом смо уговорили да ћемо се о свему договорити када код њега у посету дође кћерка Тања јер је с њом већ разговарао о поклону.

Милан је отишао на начин како одлазе праведници. Кћерка Тања му је испоштовала жељу о сахрани. Испратили су га бројни Грубишнопољци, пријатељи и познаници.

Поклоњена библиотека броји 165 разних наслова, добили смо двадесетак личних докумената, преузета архивска грађа је подељена у неколико целина. Нешто мало документарне грађе у рукопису остало је у рачунару који је покојник знатно раније предао удружењу „Јадовно“.

Припрема рукописа „Билогорски црни рубац“ је при крају и биће штампан под знаком Музеја жртава геноцида и представљен јавности. И на тај начин биће испуњена још једна од жеља покојног Милана Басташића. Као и доказ да га се сећамо с искреним поштовањем.

baner prezentacija

ПРАТИТЕ НАС!

joomla social media module

Спољне везе

Spoljne_Veze  

Facebook