Недостатак стручних радника стално запослених у Музеју жртава геноцида покрива се ангажовањем сарадника историчара на одређеним пројектима Један од њих је ма Стефан Радојковић. Своје искуство у просвети користи за причу о основним активностима Музеја жртава геноцида. Ово су два прилога о његовом раду.

Развијамо културу сећања

Mašinska skola Tehnoart Beograd umetnicki zanati // www.tehnoart.rs
 

IMG 0052

Историчар Стефан Радојковић, упамћен као омиљен и поштован професор и колега нашег колектива, а сада стручни сарадник Музеја жртава геноцида и секретар Одбора за Јасеновац, одржао је предавање под називом: „Како предавати о Холокаусту: Писма Хилде Дајч Александра Зографа“.

Ко је била Хилда Дајч?

Ова храбра, зрела и одговорна девојка, пореклом Ашкенази Јеврејка којој је било забрањено да настави студије на Архитектонском факултету, добровољно одлази у Јеврејски логор Земун (на простору данашњег Старог сајмишта), где помаже као медицинска сестра. Хилдина писма су сведочанство о дешавањима на простору ограђеном жицом, где се човеку одузима достојанство, а трачак наде нестаје у гасном камиону познатом под именом „душегупка“.

IMG 0065

Александар Зограф кроз стрип представља белешке о једном мучилишту, и омогућава наставницима да стрип користе као наставно средство. Хилда Дајч и њена писма су један од примера на коме треба васпитавати генерације које долазе, развијати одговорност, емпатију и разумевање.

IMG 0057

Захвални смо Стефану на новим сазнањима, на умећу да представи један од најболнијих делова савремене историје, и истовремено изазове наше дивљење храбрости и смелости!


 

 

Koliko je Srba stradalo tokom Drugog svetskog rata – i zašto to još uvek ne znamo

 

Cover-za-žrtve-WW2-768x572

www.talas.rs

slika: Miloš Popović, mapa žrtava na osnovu Orahovačkog popisa

Odmah trebi reći da je za temu stradanja srpskog i drugih naroda tokom II svetskog rata u Jugoslaviji, čiji je simbol i najveće stratište Jasenovac, važnije istraživati genocidni karakter i razloge tog stradanja nego puke brojke. To ne znači da procene nisu važne ali nam skreću pažnju sa najvažnijeg pitanja – ko su bile žrtve i zašto su stradale?

Tokom leta prošle godine, došlo je do zanimljive rasprave na Tviteru o broju stradalih Srba u kompleksu koncentracionog logora Jasenovac tokom Drugog svetskog rata. Sama rasprava ovog tipa nije nova, ali jeste interesantna jer jako lepo oslikava srž problema. Ukratko, mit o 700.000 ubijenih Srba i dalje ima zagovornike, dok je u većem delu naučne zajednice i među trezvenijim osobama on odavno dekonstruisan.

U delu rasprave možete da vidite šta je tačno problem – ne postoji popis sa 700.000 imena i prezimena, da ne govorim o datumu i načinu smrti, stradalih u Jasenovcu. Ali, postoji ta ’mitska brojka’:

Poreklo problema – odakle nam brojka 700.000?

’Mitska brojka’ prvi put se pojavljuje u govoru tadašnjeg predsednika privremene Vlade Demokratske Federativne Jugoslavije, Josipa Broza Tita, 21. maja 1945. u Zagrebu gde je navedeno da je u borbama za oslobođenje stradalo 300.000 ljudi, a da sama Jugoslavija ima 1,7 miliona ljudi manje zbog rata. Brojka od 1,7 miliona je ponovljena na skupu u Ljubljani, 26. maja 1945. Naravno, u pitanju je bila samo prva procena.

Nešto drugačiju procenu, na osnovu podataka skupljenih od strane Državne komisije za ratnu odštetu, dao je 19. avgusta 1945. Mitar Bakić, generalni sekretar Predsedništva Vlade Jugoslavije, kada je naveo broj od 1.685.000 stradalih, od čega je 75% ubijeno u koncentracionim logorima.

Taj materijal je predstavljen na Konferenciji za reparacije u Parizu, trajala je od 9. novembra do 21. decembra 1945. godine, radi dobijanja ratne odštete od okupirane Zapadne Nemačke. Sami podaci su pretrpeli određene izmene u toku Konferencije, pa je konačna cifra stradalih, na osnovu koje se tražila odšteta, bila 1.706.000 ljudi.

Navedena cifra, i njene varijacije, nisu dovođeni u pitanje do kraja postojanja socijalističke Jugoslavije i pored rezultata dva popisa koja su rađena 1950. godine (SUBNOR) i 1964. godine (Savezna popisna komisija i Savezni zavod za statistiku).

Uzgred budi rečeno, rezultati popisa iz 1950. godine nikada nisu objavljeni, zbog neuspelog sprovođenja popisa zvanično, a delimično i zbog cifre koja se nije poklapala sa ’mitskom’ nezvanično. Rezultati popisa iz 1964. godine su takođe bili „neupotrebljivi“ za savezne vlasti – 1.107.172 popisanih žrtava rata, od toga 597.323. smrtno stradale i 509.849 preživele osobe.

Konačan broj žrtava nikada nije utvrđen

Nažalost, neodgovornim ponašanjem tadašnjih saveznih jugoslovenskih vlasti, kao i zbog težine zadatka – određivanje najpribližnije moguće procene stradalih tokom Drugog svetskog rata – svojstvene svim procesima uvtrđivanja identiteta i broja stradalih osoba tokom ratnih sukoba, došli smo da situacije da se od broja 1.7 miliona stvori mit. Mit je dobio na zamahu krajem ’80ih i tokom ’90ih godina XX veka.

Konkretno, mit kaže da je 700.000 od tih 1.7 miliona stradalo u okviru kompleksa koncentracionog logora Jasenovac. Jedan od pripovedača, ali ne i jedini, jeste Srboljub Živanović, asistent ne i član, Državne komisije sudskih antropologa koja je vršila sondiranje terena u Donjoj Gradini, najvećem stratištu logora u Jasenovcu. Prema njemu, tu je sahranjeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma.

Tvrdnja počiva na uzorku od 100 grobnica, svaka široka 6 i duboka 8 metara, gde su u svakoj nađeni ostaci 27 ljudi. Međutim, zvanična ustanova JUSP „Spomen-područje Donja Gradina“, iako potvrđuje da je jedno od istraživanja na tom području bilo to iz 1964, ne daje podatke o broju žrtava. Čak ni procene. Razlog je vrlo prost, konačan broj pa čak ni približno tačna procena nije utvrđena.

Samo spiskovi žrtava mogu da nas dovedu do tačnog broja

Prvo, odmah trebi reći da je za temu stradanja srpskog i drugih naroda tokom II svetskog rata u Jugoslaviji, čiji je simbol i najveće stratište Jasenovac, važnije istraživati genocidni karakter i razloge tog stradanja nego puke brojke.

To ne znači da procene nisu važne ali nam skreću pažnju sa najvažnijeg pitanja – ko su bile žrtve i zašto su stradale? Zbog svog nacionalnog identiteta? Zbog vere? Zbog ekonomskih razloga? Zbog političkih, možda? Možda zbog svega toga zajedno? To su pitanja koja treba da zanimaju, kako naučnu, tako i širu javnost.

Evo, po meni, jedinog ispravnog načina da se odgovori i na problem ’mitske brojke’.

Samo spiskovi žrtava, po mogućnošću sa što više podataka o identitetu pojedinca, mogu da nas približe spoznaji o približno tačnom broju stradalih.

Nije bitno da li ti podaci dolaze od pojedinaca, članova porodice, ili od institucija, važno je da imamo te podatke.

Orahovički-popis-izdanje-744x1024

Jedan od takvih spiskova pronađen je u arhivi Manastira Orahovica, Eparhije Pakračko-slavonske, u Hrvatskoj (Virovitičko-podravska županija). Sam popis obuhvata 10 sela iz okoline manastira, a sadrži ime i prezime, zanimanje, godine starosti i mesto i godinu smrti 439 stradalih pravoslavnih Srba iz opština Orahovica i Podravska Slatina. U odnosu na revidirani popis Saveznog zavoda za statistiku iz 1964. godine, Orahovički popis donosi 128 nepoznatih imena. Do sada.

Odbor za Jasenovac Srpske pravoslavne crkve i Muzej žrtava genocida su objavili pomenuti spisak iz 1984. ove godine, pod naslovom „Orahovički popis žrtava Drugog svjetskog rata“, kao prvo izdanje zajedničke edicije ’Izvori’. U pripremi su slični dokumenti, otkriveni 2018. godine, koji će biti objavljeni tokom ove godine.

Danas znamo da je tokom holokausta stradalo 6 miliona Jevreja – zahvaljujući popisima

Osim što je ovaj tekst trebalo da vas informiše o problematici, kao i naporima za njegovo savladavanje, ima još jedan cilj – da motiviše. Naime, kada je Jad Vašem počeo svoju misiju beleženja i istraživanja stradanja jevrejskog naroda za vreme Holokausta. prvi koji su pomogli u radu su bili zapravo rođaci, bliži ili dalji, koji su dostavljali podatke o svojim bližnjima.

Danas, Jad Vašem zna da je stradalo 6 miliona Jevreja tokom Holokausta, od čega je 4,5 miliona popisano tj. zna se njihov identitet. Iako su drugi, među njima i jevrejski narod, taj posao započeli i manje-više završili tokom XX veka, nema razloga da i srpski narod ne utvrdi, na osnovu pouzdanih podataka, identitet svojih stradalih tokom genocida u Drugom svetskom ratu kao i približno tačnu procenu broja žrtava.

U tom cilju, pogledajte mape dr Miloša Popovića, izrađene na osnovu Orahovičkog popisa. On je svoj doprinos rešenju problema dao, ne samo sa ovom mapom. Sada je red na vas.

Orahovički-popis ww2-mapa-768x692

Preporuke za dalje čitanje
  1. Za više o poreklu ’mitske cifre’, preporučujem čitaocima članak Nenada Lajbenšpergera „Presenting and Establishing the Number of Yugoslav Casualties of World War II from Liberation until 1951”, objavljenog u časopisu Instituta za noviju istoriju Srbije, Tokovi istorije br. 3 iz 2017. godine.
  2. Za više informacija o popisu iz 1964. godine, preporučujem čitaocima da konsultuju sajt Muzeja žrtava genocida, članak „Popis žrtava rata 1941-1945“.
  3. O poplavi kvazi-naučnih istorijskih mitova, preporučujem čitaocima knjigu dr Koste Nikolića „Prošlost bez istorije“, posebno VI poglavlje ’Genocid u NDH – prebrojavanje žrtava’.

baner prezentacija

ПРАТИТЕ НАС!

joomla social media module

Спољне везе

Spoljne_Veze  

Facebook