Музеј жртава геноцида поштује сваки допринос утврђивању ратних жртава на просторима некадашње Југославија у 20. веку. Радује нас да међу младим школованим историчарима, антрополозима и сличним наукама има и оних који су заинтересовани за тешке теме, као што су, на пример, велики злочини. Последњих година ми смо, у оквирима својих програма и финансијских планова, помагали неколико тек свршених дипломаца. Желимо да оставимо наследнике од знања и звања. Трудили смо се да одаберемо оне који ће да, поред усавршавања у историјској струци, уче основе музеологије. До сада нисмо погрешили.

Желели би да помогнемо и Виктору Бејатовићу, дипломираном антропологу, истраживачу у Спомен-парку „21. октобар“ у Крагујевцу. Он је недавно објавио књигу под насловом Лепеза смрти – Вишедисциплинарни приступ и упоредне методологије у реконструкцији мотива и обима ратног злочина у Крагујевцу октобра 1941, имао запажен интервјуу у београдском недељнику Печат (20. и 27. јул 2018) под насловом „Виктор Бејатовић – Крвави трагови Европе у Шумадији“, и који је пренет на неким интернет сајтовима.

Тај интервју ставили смо и ми на наш сајт јер сматрамо да може да користи у расветљавању велике трагедије у Крагујевцу и околним селима 21. октобра 1941. године. Желимо само једно на колеги по послу препоручимо: покојни Станиша Бркић, историчар по струци, радник Спомен-парка „21. октобар“, под знаком те институције 2007. године објавио је своја вишедеценијска истраживања о тој теми књигу под насловом Име и број! Ред је да се помене у интервјуу како не би читаоци закључили да се пре Бејатовића нико није бавио поменутом трагедијом!

Виктор Бејатовић – Крвави трагови Европе у Шумадији (први део)

www.pecat.co.rs

Viktor-Bejatovic

Шта је открила вишегодишња обрада „Крагујевачког октобра“ у разговору за „Печат“ објашњава антрополог – стручни сарадник у Спомен-парку у Крагујевцу и аутор књиге посвећене истраживању ратног злочина у овом граду 1941. године

Виктор Бејатовић (1977, Београд) студије је завршио на Филозофском факултету у родном граду. Ради као антрополог – стручни сарадник у Спомен-парку „Крагујевачки октобар“. Бави се научноистраживачким радом из области физичке антропологије, антропологије религије и етнопсихологије. После истраживања вековних кретања са територије Србије ка Светој земљи, спровео је вишегодишњу обраду проблема стрељања у Крагујевцу. Посебно наглашава важност умрежавања методологија различитих струка, које нуде добре резултате како основним истраживачким пољима, тако и форензичким угловима посматрања. Примењене умрежене методе су се у обради проблема крагујевачке трагедије показале одлично јер су, поред мотива и обима ратног злочина, приказале и многе непознате детаље. Важно је да се исти приступ може користити на решавању проблема сваког сличног догађаја. Све је приказано у делу Лепеза смрти – Вишедисциплинарни приступ и упоредне методологије у реконструкцији мотива и обима ратног злочина у Крагујевцу октобра 1941, што је и повод за наш разговор, нарочито у доба кад држава Србија ради на трајној и темељној меморијализацији српског страдања у 20. веку.иктор Бејатовић (1977, Београд) студије је завршио на Филозофском факултету у родном граду. Ради као антрополог – стручни сарадник у Спомен-парку „Крагујевачки октобар“. Бави се научноистраживачким радом из области физичке антропологије, антропологије религије и етнопсихологије. После истраживања вековних кретања са територије Србије ка Светој земљи, спровео је вишегодишњу обраду проблема стрељања у Крагујевцу. Посебно наглашава важност умрежавања методологија различитих струка, које нуде добре резултате како основним истраживачким пољима, тако и форензичким угловима посматрања. Примењене умрежене методе су се у обради проблема крагујевачке трагедије показале одлично јер су, поред мотива и обима ратног злочина, приказале и многе непознате детаље. Важно је да се исти приступ може користити на решавању проблема сваког сличног догађаја. Све је приказано у делу Лепеза смрти – Вишедисциплинарни приступ и упоредне методологије у реконструкцији мотива и обима ратног злочина у Крагујевцу октобра 1941, што је и повод за наш разговор, нарочито у доба кад држава Србија ради на трајној и темељној меморијализацији српског страдања у 20. веку.

У књизи Лепеза смрти постоје јасни оквири методолошког приступа у покушају нове, прецизније реконструкције догађаја. Како сте приступили новом читању масовног злочина те страшне 1941? 

Приступ који сам применио је у ствари умрежавање методологија различитих струка које у случају сличних вредности добијених на крају процеса пружају могућност и дају простор за сигурније закључке у вези са постављеним проблемом који се обрађује. То је наравно применљиво у свакој области, где сваки контролни метод у оквиру струке и резултат само допуњују квалитет у смислу вредности. Овде је примењена на првом месту процена садржаја гробница која нуди одређену вредност, и, истовремено, контролно упоређивање са садржајем судских пресуда двојици официра који су осуђени пред послератним судовима. Детаљи наведени у образложењима тих пресуда говоре о извршеним истражним радњама на терену у смислу ексхумација и вредностима у закључку. Процене и те вредности се у великој мери подударају, те самим тим дају основ за озбиљне закључке, а у исто време не дозвољавају више недостојанствен однос према страдалима и лицитирање бројевима. Судска документација не спомиње обраду терена у околним селима, тј. људе који су стрељани у оквиру исте одмазде, који се у том случају додају броју процене страдалих у зони града. Неопходан је био поновни преглед познате документације, као и преглед необрађиваних материјала и евиденција, спискова, па и анализа ратних кретања батаљона од мобилизације до предаје. Тако су познати и детаљи о појединцима и групацијама које су руководиле сахрањивањем, преосталим таоцима који нису стрељани итд. Тачније, све што је могло да допринесе или да садржи детаље који могу да употпуне коначне закључке. Конкретније речено, то је нека врста умрежених методологија постављена у перспективу и визуру комбинованих судских и научноистраживачких потреба. Добар пример је форензичка обрада мученичког страдања руске царске породице у којој су учествовали многобројни појединци различитих струка. Од физичких антрополога, етнолога, геофизичара, сниматеља, судских лекара, археолога, фотографа, до стручњака за реконструкцију лица, аналитику докумената, службеника федералне службе, свештеника итд. Надаље, упоређивање блиских вредности метода различитих струка још више доприносе коначним закључцима. Ту је приказана и комплетна геофизичка методологија са моделима обраде два различита локалитета, а истог карактера, која може служити и као модел провере мојих закључака у сваком тренутку, и као модел заједничког приступа у обради сличних догађаја из ког год да су временског периода. Она, наравно, подразумева одређена финансијска средства, али за национално значајне ствари не би требало да има препрека у том смислу. 

Кренули сте од послератног суђења у Нирнбергу, и показали да су челници Трећег рајха од почетка намеравали да се сурово обрачунају са Србима, још пре но што је било какав устанак почео.

То сведоче документа приложена у процесу оптужбе, а тичу се оптуженог Фон Вајкса. Његово наређење од 28. априла историографија помиње и прочитано је у целости, а открива природу концепта. „Модерно“ ратовање Трећег рајха, посматрајући садржај овог документа, имало је неку врсту предумишљаја сурових одмазди и пре него што се немачка армија сусрела на терену са учесталијим нападима и оружаним устанцима од лета 1941. па надаље. Његово наређење о брзим и безобзирним акцијама према устаницима и становништву садржи неколико тачака у целини. Рецимо: „Против подмуклих изненадних напада, као превентивну меру заштите јединица, издајем следеће наређење: Д) У угроженим местима (селима) да се поставе објаве у којима се становништво обавештава о озбиљним последицама које могу очекивати после изненадних акција. Е) На свим локалитетима угрожених подручја која су окупирана од стране трупа, таоци се имају узети одмах (из свих слојева друштва!) а стрељати и вешати по некој изненадној акцији. Ове мере моментално објавити јавно по насељима.“ Превод текста плаката који се односио на наређења о извршењу стрељања: „Због злих и подмуклих изненадних напада, немачки војници су изгубили животе. Стрпљење Немаца је при крају. Као искупљење, 100 Срба свих слојева становника је стрељано насмрт. Убудуће, 100 Срба ће бити стрељано, без разматрања, за сваког немачког војника коме се буде наудило у изненадним нападима учињеним од стране Срба.“

За одмазду због четничко-партизанских напада октобра 1941. Немци решавају да казне Крагујевац и околину. Како је то изгледало?

У касним поподневним часовима у суботу, 18. октобра, одмазда почиње хапшењем угледних националиста, комуниста и свих мушких Јевреја, укупно око 70 људи. Заједно са затвореницима градског затвора и таоцима ухапшеним ка Горњем Милановцу и ка Крагујевцу чинили су групу од око 400 људи. Тај број је, према договору Бишофхаузена и Кенига, првобитно требало да буде попуњен хапшењима у Грошници, Белошевцу, Мечковцу (Илићеву), Маршићу, Корману, Ботуњу, Доњим Комарицама и Горњим Комарицама. Надлежни официр Бишофхаузен предлаже да се мере предузму по околним селима јер је сматрао да су пуна комуниста, док се у самом граду који је тада имао 42.000 становника није десио ниједан инцидент од почетка окупације. Он у свом извештају наводи на супротност са наредбама врховне команде у Београду. У недељу, 19. октобра, мајор Паул Кениг, који је као високи официр задужен за одмазду, одбацује план и спроводи мере у селима Грошници, Маршићу и Мечковцу од стране 1. батаљона 724. пука у Грошници, а у Мечковцу и Маршићу од стране 3. батаљона 749. пука. Стрељано је, према извештају мајора Кенига, 427 особа, међу којима и свештеник коме су пронашли муницију у звонику, са многим људима из цркве који су присуствовали недељној литургији и сечењу славских колача на празник Светог апостола Томе. С обзиром на то да број није био довољан, мајор Кениг 19. октобра предвече позива на састанак команданта Бишофхаузена и обавештава га да је дошло до измене плана и да ће морати да се изврши поновна рација и хапшење у Крагујевцу. Од поноћи је град био блокиран за излазак. У понедељак ујутру, 20. октобра, спроведене су рације по свим градским установама, црквама, школама, радњама, улицама и општини, обухватајући узраст од 16 до 60 година. Међутим, касније се показало да је било и дечака млађих од 16 и људи старијих од 60 година. У рацији су учествовале јединице – 3. батаљон 749. пука, 1. батаљон 724. пука, Тајна обласна полиција (Geheim Feldpolizei), војна жандармерија, организације Веркшуц (Werkschutz), Фолкгеносен (Volksgenossen), Дојче маншафт (Deutsche Manschaft) и контроверзни 5. добровољачки одред (Српски добровољачки корпус – „Љотићевци“), који је и хапсио и ослобађао по интервенцијама. Посматрајући неке наводе из докумената и досијеа Гестапоа, лице познато као Страхиња Јањић, иако под формацијском командом Марисава Петровића, чини се доминира у дешавањима по доласку овог одреда у Крагујевац, а Петровић га недуго после одмазде хапси због неописивих суровости над становништвом са групом подређених лица. Као предратни агент Гестапоа, то лице бива ослобођено од стране Карла Вагнера, заменика команданта Бишофхаузена, и одлази из Крагујевца. Исто лице касније одлази у Берлин као агент Гестапоа и има своју канцеларију са људством.

Како је изгледало хапшење и довођење ради стрељања?

Уплашени и збуњени похапшени становници града су спровођени главним улицама и одвођени у колонама ка касарни 3. артиљеријског пука „Танаско Рајић“. Како је која група ухапшених стизала, узимана су им документа, и сви су спроведени у топовске шупе, осим мањег дела који је остао испред њих. Агонија талаца је полако расла, јер су убрзо схватили да су разлози хапшења, као што је замена личних карата, евиденција и сл. биле чисте лажи. Прва стрељања су изведена између 17 и 18 часова истог дана. У уторак ујутру од 7 часова. извршена су масовна стрељања широм територије од топовских шупа у форми полукруга, а у десетине различитих праваца. По наређењу, неки људи виталних професија могли су да буду ослобођени: лекари, апотекари, трговци, пекари, месари, техничари, радници одржавања расвете, водоснабдевања итд. Такође, ослобађани су и они који су имали специјалне пропуснице округа или су били припадници Љотићевог покрета. Капетан Бишофхаузен у свом извештају наглашава да је дошао у сукоб са мајором Кенигом покушавајући да му укаже на бесмисленост поступка јер је у питању невино становништво. Он је то оправдавао својом послушношћу наређењу команде 749. пука. Бишофхаузен упућује и на све тешке и несагледиве последице које ће такав догађај проузроковати. Тражи и авион за Београд, да би, како каже, преусмерио ситуацију у односу на опште наређење. Никакве околности нису зауставиле спровођење одмазде. Стрељање је завршено између 7 и 14:30 истог дана.

После рата много се говорило о броју стрељаних. Шта је истина?

Међу стрељанима највише је било Срба. Затим Рома који су се често и сами изјашњавали као Срби. Остали су Јевреји (39), Словенци (16), Руси (7), Хрвати (4), Чеси, Цинцари, муслимани (3) и неколицина досељеника из Македоније. По подацима које има меморијална установа „Крагујевачки октобар“, стрељан је 261 младић средњошколског узраста – рођени 1922, 1923, 1924. и 1925. године (220+41). Били су ученици Прве и Друге гимназије, Војнотехничке школе, Грађанске и занатлијске школе, а било је радника истог узраста. Стрељано је и 16 ученика старијих од 19 година, као и 40 деце (37+3) од 11 до 15 година. Такође су установљени и подаци о укупном броју стрељаних 19. октобра у Грошници, Мечковцу (Илићеву) и Маршићу за 415 лица и за 21 преживело лице. Утврђени персонални подаци о стрељанима у Крагујевцу 20. и 21. октобра односе се на 2.381 особу (2.355 мушкараца и 26 жена).Немачки званични извори из извештаја, Обзнана и Дневника, говоре о 2.300 стрељаних талаца у Крагујевцу и 422 у Грошници, Мечковцу и Маршићу. Партизански извори су у почетку говорили о 5.000 стрељаних, прота Драгослав Ж. Величковић о 7.000, Данило Михаиловић службеник бановине о 7.100–7.300, четнички извори такође су говорили о 5.000, 6.000 и 12.000. Широм емиграције помињу се бројеви од 4.000. У послератној јавности је била устаљена бројка од 7.000. Последњи наведени број је 3.000–3.500 хиљаде сахрањених које је наводио надзорник ВТЗ-а Миодраг Томашевић поменутој Државној комисији, покопаних у 30 великих гробница и 4–5 мањих, што значи на 35 позиција. Битан је и навод о 31 великој и неколико мањих гробница послератне комисије.

У књизи сте навели податке са београдског суђења немачким ратним злочинцима, који су, из овог или оног разлога, после Другог светског рата били скривани. О чему је реч?

Важне чињенице налазе се у пресуди Адалберту Лончару, команданту 704. пешадијске дивизије, претпостављеног мајору Паулу Кенигу коме је поверена команда над два батаљона током извршења одмазде. У оквиру заједничке оптужнице, што је обухватала седморицу оптужених којима је суђено испред суда бр. 15/47, Војног суда 3. Армије, следи део текста оптужнице који садржи битне податке. АДАЛБЕРТ ЛОНЧАР 1.) Што је I батаљон његовог 724. пука 704. дивизије, чији је он командант био од маја 1941. до фебруара 1942. године, извршио 21. октобра 1941. године масовно стрељање неколико хиљада људи у Крагујевцу. Стрељањем је руководио командант његовог I батаљона мајор Кениг и исто је трајало пуних 7 часова. Када је завршено, војници су парадним маршем прошли кроз град. По извршеном стрељању издата је од стране месног команданта јавна објава, да је стрељано 2.300 грађана. Међутим, извршеном ексхумацијом утврђен је идентитет преко 2.624 жртве, док се један знатан део жртава није могао идентификовати, јер су то биле избеглице, које нису имале никога свога, који би их могао идентификовати. На стрељање су извођени тешки инвалиди, као и старци преко 70 година. Међу стрељанима налазило се 8 свештеника, 15 професора, 59 ђака и 17 шегрта. Деце испод 16 година стрељано је 144 од којих 5 испод 12 година.

Такође, ваша теза је да стрељање није везано само за Шумарице и Крагујевац.

У јавности је честа формулација страдања у Шумарицама, а реалност је у – Шумарицама и околним местима. Неопходно је то нагласити јер се страдали људи не могу сматрати издвојеним случајем ни на једном месту извршења одмазде управо зато што су страдали из истог разлога. Тако се за број страдалих увек мора сматрати укупна жртва јер разлог неспомињања жртава из околних места остаје нејасан у широј јавности. Потпуно је свеједно што нису сви заједно страдали у зони Шумарица и то не може и не сме утицати на коначне ни закључке, ни књижевне ауторске произвољности у меморијалима. Величине гробница, сведочења оних који су руководили сахрањивањем и документа суда у великој мери показују веома велику вредност упоредног узорка. Број скелетних позиција од око 3.000 који показују гробнице плус број непознатих локација до 100, број од око 3.000 који коментарише суд и број од између 3.000 и 3.500 сахрањених, без узетих тајно ноћу и без околних села, чини се веома уверљивим и не оставља много простора ни једној ни другој произвољној тврдњи.

У следећем броју: Да ли је Вермахт био „невин“?

 

 

05 08 2018 001

НВО Српски ратни ветерани Кикинда и Музеј жртава геноцида већ годинама обележавају годишњицу велике трагедије 5. августа 1995. године када је нестала Република Српска Крајина а народ изгнан са својих вековних огњишта.

Ове године, благодарношћу Културног центра у Кикинди, постављена је изложба акварела Здравка Здраве Мирчете, угледног уметника из Крајине, једног од утемељивача манастирских уметничких братстава.

Слике су успомене на његова ходочашћа до бројних српских манастира од Крке код Далматинског Косова до Грачанице на Косову и Метохији.

05 08 2018 002

У меморијалном комплексу Јад Вашем (Јерусалим, Израел), у периоду од 1. до 19. јула 2018. године одржан је међународни семинар под називом Teaching about the Shoa and Antisemitism, организован од стране Међународне школе за студије Холокауста у Јад Вашему. Учесници семинара из северне Америке и источне Европе били су у могућности да током семинара присуствују предавањима еминентних универзитетских професора, доктора наука, теолога, филмских и књижевних критичара који су се потрудили да учесницима приближе теме Холокауста и антисемитизма, начине на које учесници могу прићи појединим темама приликом својих истраживања, као и проблеме са којима се могу сусрести.

Структура семинара садржала је три основне компоненте: академску, педагошку и експерименталну. У оквиру академског дела предавачи су упознали учеснике семинара са историјом и културом јеврејског народа у међуратном периоду, историјом антисемитизма од најстаријих времена до савременог доба, појавом и развојем „Коначног решења јеврејског питања“, јеврејским одговором на нацистичке злочине почињене током Другог светског рата, као и са проблемом антисемитизма у савременом свету са посебним освртом на арапски антисемитизам. У академски део семинара биле су укључене и лекције из књижевности, теологије, музике и уметности које су осветљавале нове приступе у изучавању Холокауста. Педагошки део семинара пружио је информације учесницима о материјалима и изворима које могу користити, и на који начин, у оквиру школских и музејских едукативних активности. Последњи, експериментални део семинара, подразумевао је сусрете и разговоре са шесторо преживелих учесника Холокауста. Учесници семинара су имали прилику да у оквиру сусрета са преживелима чују њихова сведочења о трагичним догађајима који су захватили њихове породице и њих саме.

27 07 2018 002

Током трајања семинара, домаћини из Јад Вашема представили су и рад осталих одељења меморијалног комплекса Јад Вашем. Посете архиву, библиотеци, визуелном и едукативном центру, музеју, уметничком павиљону, Долини заједница, Хали сећања, оставили су утисак веома организованог меморијалног комплекса који свим заинтересованима пружа неограничене могућности у изучавању, упознавању и одржавању сећања на све жртве Холокауста. Настављајући дугогодишњу сарадњу, свој допринос библиотеци Јад Вашема пружио је и Музеј жртава геноцида из Београда поклонивши своја најновија издања.

Дани када предавања нису била предвиђена, домаћини меморијалног комплекса Јад Вашем искористили су да упознају учеснике семинара са земљом Израел, њеном историјом, културом и традицијом. Од крајњег севера до југа земље учесници су били у могућности да обиђу најзначајнија места, локалитете, музеје и верска светилишта која су уско везана са јеврејским народом, од античких времена до савременог доба. Такође, организоване су и вођене туре кроз Јерусалим које су омогућиле учесницима боље упознавање са светим градом.

27 07 2018 003

Учешће на семинару пружило је јединствену прилику за проширивање знања о Холокаусту и антисемитизму, за упознавање организације и рада једног од најзначајнијих меморијалних комплекса у данашњем свету, за дубље разумевање историје, културе и савремене позиције јеврејског народа и државе Израел, за остваривање контаката са истраживачима геноцида и Холокауста широм света и за њихово упознавање са геноцидом спроведеним над Србима у току Другог светског рата, али и са страдањима српског народа током читавог двадесетог века.

 


Други светски рат у Краљевини Југославији 1941–1945, нарочито геноцид у Независној Држави Хрватској, и грађански ратови 1991–1995. године који су растурили СФР Југославију, започети сецесијом најпре Словеније, потом Хрватске и Босне и Херцеговине, обележени су бројним страдањима. За оба периода карактеристично је да биографски подаци жртава ратних страдања нису до краја сабрани па се, с времена на време, јаве у различитим формама потомци с молбом да проверимо да ли њихових предака има у базама података и, ако их нема, да их унесемо и на тај начин заједно испуњавамо дуг према њима.

Својевремено нам је Драгољуб (Обрен) Пантић из Београда, Шајкашка 21, доставио извесне чињенице које ћемо уврстити у наше базе података. Ради се о следећим изменама и допунама:

А. Страдали у грађанском рату у Босни и Херцеговини 1992–1995. године

1. Танацковић Влатко, професор математике, Сарајево, настрадао на Маркалама 1992;

2. Танацковић Стеван, професор математике и директор Пете гимназије, Сарајево, настрадао од снајперисте.

Напомена: Влатко и Стеван били су браћа.

Истраживањем ратних жртава у Босни и Херцеговини 1992–1995. године баве се појединци и институције на све три стране учеснице у грађанском рату. Готово сва сазнања могу се пронаћи на интернету. То се односи и на текстове који су послужили као основа за поређење у трагању за истином о рођацима Драгољуба Пантића.

На хрватској страни није објављено много података о жртвама међу Хрватима.

На муслиманској / бошњачкој страни највише података сакупио је Мирсад Токача и објавио као зборник под насловом Bosanska knjiga mrtvih, Sarajevo oktobar 2012. У тој књизи, на страни 683, наведени су персонални подаци о браћи Влатку и Стевану Танацковићу, додуше без навођења од кога су страдали.

На српској страни познати су текстови Центра за истраживања злочина над српским народом и Миливоја Иванишевића, директора поменуте НВО.

У тексту поменутог центра „Књига мртвих Срба Сарајева пострадалих 1992–1995, на страни 84 под редним бројем 4867 наведено је само презиме и име (Танасковић Влатко) док је под редним бројем 4871 наведено за Танацковић Стевана наведено име оца (Јован) и године рођења и смрти (1932–1992).

Миливоје Иванишевић је објавио текст „Српске жртве и српска стратишта Сарајева. Привремени списак жртава Сарајева“. На страни 117 наведен је као жртва само Танасковић (Јована) Стеван 1932–1992! И ништа више.

Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица у Бањој Луци, као што само име говори, требало би да своја истраживања стави јавности на увид. У овом случају реч је о базама података са подацима о браћи Танасковић. Како на интернет порталу ове институције тога нема, преостаје нам да истраживања наставимо и окончамо на други начин. А онда, подразумева се, та сазнања ставимо на увид јавности.

Пише: Милош Лазић*

СРЕБРЕНИЦА: ЗЛОЧИН И КАЗНА

Зна се: за љубав, као и за рат, увек је потребно двоје. Само за превару неопходан је и трећи. Толико о упорном понављању приче о геноциду који је наводно извршен у Сребреници.

memorial-center-in-potocari-the-shot-is-moving-showing-the-graves-of-the-mu hc3mpo8le thumbnail-full01-1

У дневном листу „Политика“ недавно је осванула необична, али дуго очекивана вест: Народна скупштина Републике Српске разматраће на седници 14. августа Извештај комисије Владе РС о догађајима у Сребреници и око ње у периоду од 10. до 19. јула 1995. године. Тај документ је усвојен још 2004. године, а његово укидање је предложио Милорад Додик, председник РС, након што су сребреничка удружења жртава, позивајући се на овај извештај, немачким тужиоцима предале списак са именима 22.000 особа уз захтев да се преиспита њихово учешће у догађајима из јула 1995. године.

Како је недавно известио Дојче веле, председница „Мајки Сребренице” Мунира Субашић уручила је списак са 22.000 имена немачком истражиоцу Клаусу Зорну.“

Зашто председник Републике Српске захтева укидање тог извештаја? Ево једног од могућих одговора.

Како до истине?

Зна се: за љубав, као и за рат, увек је потребно двоје. Само за превару неопходан је и трећи. Толико о упорном понављању приче о геноциду који је наводно извршен у Сребреници. Јер, да се тај ипак незапамћен ратни злочин злоупотребљава у политичке сврхе познато је годинама, а ипак, на то до сада нико није реаговао на прави начин. Готово нико.

edwardshermanАмерички професор Херман је оспорио геноцид у Сребреници

„Сребренички масакр представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима. Неке друге тврдње и отворене лажи одиграле су своју улогу у балканским сукобима и дале свој скроман допринос пропагандном репертоару упркос томе што су касније побијене (Рачак, Маркале, српско одбијање да се потпише споразум у Рамбујеу, 250.000 погинулих Босанаца, циљ стварања Велике Србије као моторне снаге која је покретала балканске ратове), `сребренички масакр` остаје недостижан у својој симболичкој моћи. То је симбол српског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући бомбардовање, и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова.“

Када је професор Едвард Херман са Универзитета Пенсилваније изнео ову тврдњу, намера му је била да истину одвоји и можда спасе од политичке пропаганде. Без намере да се злочини почињени у Сребреници негирају или умање, ево чињеница које не штеде ниједну страну у том рату.

Чак и кад погине човек појединац, то је једна жртва превише. И у рату, такође. Мада, у ратним сукобима постоји некакав божји одабир, па када неко погине са оружјем у рукама он је пали борац, а сви остали су цивилне жртве. И то по правилу жртве ратног злочина, а не колатерална штета! Због тога се погинули војници покопавају на војним гробљима и не мешају их с невиним жртвама рата јер би то био својеврстан цинизам који би војницима ускратио част и евентуално херојство, а несрећним цивилима правду.

Број обележја не одговара броју покопаних

Тако је свуда, али не и у Сребреници. Наиме, у Меморијалном центру у Поточарима налази се 6.241 „нишан“, обележје гробног места муслимана, уз још 136 што су изникли за толико доцније откривених жртава. Али, када би локалног хоџу упитали ко је покопан као борац а ко је жртва ратног злочина, тешко да би могао да упре прстом и да их раздвоји.

Занимљиво је да број обележја не одговара броју покопаних. Наиме, по „Босанском атласу злочина“ ИДЦ-а (Истраживачко-документациони центар у Сарајеву), у табели се наводи број од 4.256 убијених (погинулих?) и 2.673 несталих. То има значити да су нека гробна места празна, а да су „нишани“ постављени не због пијетета према жртвама чија се судбина не зна или због изгубљене наде да ће се, ипак, однекуд појавити, већ из неког другог разлога.

Уз то, на поточарском мезарју сви покопани су представљени као жртве злочина геноцида! Када ту дефиницију користе бошњачки политичари она се може тумачити маркетиншким претеривањем, али када је прихвате правници које су знање и углед уденули у тоге тужилаца и судија Хашког трибунала, то постаје врло озбиљан проблем.

722Број сахрањених и број споменика, обележја се не слажу

С друге стране, подједнако је тежак злочин убиство цивила или ратног заробљеника. Што је још страшније, у Сребреници су, изгледа, ликвидирани и рањени припадници Армије БиХ? Нажалост, о томе може само да се нагађа јер верске и секуларне организације не одобравају ексхумацију и форензичку обраду тела изгинулих, па не делују сасвим несувисло тврдње да су уз жртве злочина у Поточарима покопани многи који су умрли од последица – живота.

Према званично прихваћеним подацима, Војска Републике Српске је у тренутку напада на Сребреницу располагала са 400 бораца и четири тенка, уз око хиљаду шестсто наоружаних локалних цивила који и нису учествовали у борбеним дејствима зато што су војници стрепели од њиховог евентуалног осветничког пира. Истовремено, на супротној страни их је ишчекивало 5.500 бораца 28. дивизије Армије БиХ (чији је командант Насер Орић побегао из Сребренице још у априлу остављајући саборце да „изгину до последњег“), уз холандски батаљон са 550 „мировњака“! Математички, један према петнаест, или у најгорем случају један према три у корист бошњачких снага.

Али, изгледа да је ту било још неких јединица? Студија „Сребреница 1995-2015“, издање Фонда стратешке културе из јуна 2015. године, даје врло занимљиве и непристрасне податке. На пример – о улози 10. диверзантског одреда, по свему судећи „скрпљеног“ од авантуриста и потоњих плаћеника!

„Ердемовић (Дражен) и његови саучесници били су припадници тзв. 10. диверзантског одреда, вишенационалне јединице у којој су били Срби, Хрвати, муслимани и Словенци. За ту јединицу никад није установљен њен положај у командном ланцу ВРС. Неки од њених припадника су се касније борили у Африци, као плаћеници западних војски.“

Недоумица о броју убијених цивила и војника Армије БиХ

Дражен Ердемовић, етнички Хрват из Тузле рођен 1971. године, постао је познат широј јавности по признању да је учествовао у ликвидацији хиљаду двеста ратних заробљеника у Сребреници, од којих је он убио седамдесеторо. Одслужио је бесрамно малу казну од само пет година затвора, и од тада је најомиљенији „сведок сарадник“ Хашког трибунала на суђењима Србима (о његовом „кредибилитету“ најбоље сведочи податак да је Хрватска одбила да му изда домовницу).

Па ипак, постоји недоумица о броју убијених цивила и војника Армије БиХ. Вештак Тужилаштва МКТЈ Ричард Батлер процењује да је у сукобима око Сребренице погинуло око две хиљаде припадника муслиманских снага, португалски официр и посматрач УН Карлос Мартинс Бранко – такође око две хиљаде, амерички обавештајац Џон Шиндлер – око пет хиљада, а Карл Билт – око четири хиљаде, док УН износе број од око три хиљаде. По овим проценама произилази да је значајан број погинулих на бошњачкој страни страдао у борби, дакле као легитимне жртве ратних дејстава, што значи да нису стрељани, да бар ту није било злочина.

Сматра се да је најверодостојнија процена Уједињених нација, по којој је током пробоја 28. дивизије Армије БиХ како би се домогли Тузле погинуло око три хиљаде бораца. Та процена се не односи и на цивиле који су кренули с војском пут очекиваног спаса?! Али, ни то није све!

Мирсад Токача из сарајевског Информативно-документационог центра је 2010. изјавио да је пронађено „око пет стотина живих Сребреничана“ који се воде као нестали, и „седамдесет особа које су сахрањене у Меморијалном центру Поточари а који нису страдали у Сребреници“.

Ибран Мустафић, који је био функционер цивилне управе у сребреничкој енклави, рекао је да је до хиљаду особа страдало у међусобним сукобима муслимана током повлачења из Сребренице.

Насер Орић у својој књизи „Сребреница сведочи и оптужује“ (објављена 1994. године?) наводи имена 1.333 мушкарца из енклаве који су погинули у ратним дејствима пре пада Сребренице у јулу 1993. године кад су муслиманске снаге нападале српска села, дакле цивиле, у широј околини.

Чак и директор Меморијалног центра Мерсед Смајловић и директор Центра за нестала лица БиХ Амор Машовић изјавили су да је у Поточарима сахрањено најмање педесетак лица настрадалих 1992. године која су, ма шта то значило, „у блиском сродству са лицима која се воде као жртве погубљења“.

Злочин се догодио, у то нема никакве сумње. Зато је наизглед нејасно зашто је бошњачкој страни потребна његова квалификација у геноцид, као и „надувавање“ броја жртава? А, то се не може гурнути под тепих, као што је учињено са нешто више побијених српских цивила по селима у непосредној близини „демилитаризоване енклаве Сребреница“! Сувише је сведока.

*Милош Миша Лазић је дугогодишњи истакнути репортер “Илустроване политике”

www.izmedjusnaijave.rs