Једно од најспорнијих питања у југословенској и савременој хрватској историографији и међу Србима јесте број жртава система концентрационог логора Јасеновац из времена Независне Државе Хрватске 1941–1945. године. Да разјасним зашто не користим синтагму „српска историографија“: сматрам да још увек није дефинисано ни шта подразумева тај појам нити шта је српско становиште у проучавању прошлости (барем делић онога како су то урадили Хрвати).
Познато је да је на хрватској страни објављено знатно више радова о Јасеновцу, као и уопште о Независној Држави Хрватској, него међу Србима. Кад је реч о броју жртава, на првој страни међу историчарима је расправа о бројкама од 83.000 до нешто више од 120.000 жртава, на другој је деценијама форсирана тврдња да је побијено најмање 700.000 заточеника православних Срба али се ниједан школовани историчар (не рачунајући Радомира Булатовића) није бавио конкретно Јасеновцем! Прва страна темељи своје тврдње на попису који је урадила Јавна установа Спомен-подручје Јасеновац, друга избегава сваку аргументовану расправу бранећи се тврдњама да је све то утврђено већ 1945. године….
У медијима намењеним првенствено српском народу за унутрашњу употребу, кад је реч о броју страдалих у Јасеновцу, као аргумент у одбрани броја од 700.000 жртава најчешће се помињу двојица немачких официра од којих је први службовао у Загребу а други у Београду. То су генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, специјални опуномоћеник Немачког Рајха у Независној Држави Хрватској, и Херман Нојбахер, који је од августа 1943. до краја 1944. године био у цивилној служби са специјалним овлашћењима и задацима у вези са Србијом, Црном Гором, Грчком и Албанијом, које је добијао најчешће директно од Јоакима фон Рибентропа, министра иностраних послова а повремено и од фирера Адолфа Хитлера.
+++
У контексту расправе о немачким официрима и броју јасеновачких жртава превиђа се улога и значај СА-пуковника Зигфрида Кашеа (рођен 1903. у Страусбергу код Берлина), посланика и опуномоћеног министра Трећег рајха у Загребу, и неколико чињеница из његове биографије које могу да буду од користи у овој расправи. Мада је био један од најутицајнијих подржавалаца политике усташког поглавника Анте Павелића и усташа, Каше се није јавно изјашњавао о методама и размерама злочина. Постоје посредни извори који указују на његов специфичан однос према Србима. Наиме, према речима министра иностраних послова Независне Државе Хрватске Младена Лорковића, које је забележио у свој дневник 19. септембра 1942. године после разговора са Кашеом, Немац је био директан: „U srpskom pitanju valja nešto učiniti. Može se poklati i svih 1,5 milijuna – ali to morate među sobom uraditi, a ne možete tražiti njemačku pomoć.“ (Nada Kisić Kolanović, Mladen Lorković, ministar urotnik, Zagreb 1998, 244).
Мада Зигфрид Kaše иза себе није оставио сећања па као добар извор за његову службу у Независној Држави Хрватској могу бити записници са саслушања обављених у Загребу 1946. године и белешке које је писао да би припремио своју одбрану на суду. Реч је о архивској грађи коју је својевремено Служба државне сигурности Републике Хрватске предала Хрватском државном архиву и она је доступна истраживачима. На саслушању је Каше, поред осталог, устврдио да је злочине чинила мала група усташа која није имала подршку народа и која није била довољно зрела да преузме власт у држави. Историчарка Нада Кисић Колановић у свој раду „Siegfried Kasche: njemački pogled na Hrvatsku 1941. godine“ (Časopis za suvremenu povijest, 3, Zagreb 2011, 773-800), је написала да је Каше у периоду од 10. октобра 1946. до 24. јануара 1947. године написао елаборат “Über die Organisation und Tätigkeit der Deutsche Gesandschaft in Croatien” („Organizacija i delovanje nemačkog poslanstva u Hrvatskoj“) као и да је 31. октобра 1946. године писао Јосипу Брозу Титу подсећајући га на контакте представника немачких и партизанских јединица и позивао га као сведока одбране на суђењу.
+++
Генерал Едмунд Глез фон Хорстенау (Edmund Glaise von Horstenau) одлуком врха Немачког Рајха 14. априла 1941. године упућен је у Загреб где је четири дана раније проглашена Независна Држава Хрватска. Тешко је утврдити зашто је он изабран али се може прихватити тврдња да је познавао неколико бивших аустроугарских официра који су тих дана постављени на кључна места у оружаним снагама, првенствено домобранима. Званичан назив његове функције од 1. децембра 1941. гласио је „опуномоћени генерал у Независној Држави Хрватској“. Највећи део његових послова односио се на координацију сарадње немачких и хрватских оружаних снага.
Хорстенау је познавао бројне личности у Загребу – од надбискупа загребачког Алојзија Степинца, Диане Будисављевић, уметника Ивана Мештровића, до бројних усташких и домобранских официра, неколико припадника тајне масонске (предратне) организације, а средином марта 1943. године упознао је Милована Ђиласа, Константина Кочу Поповића и Владимира Велебита (чијег је оца познавао из година учења у Војној академији) приликом преговора припадника немачких војних команди и партизанско-комунистичких руководилаца.
По природи посла који је обављао Хорстенау је морао да буде добро обавештен о збивањима у Независној Држави Хрватској. Уосталом, он је имао свој штаб кога су чинили професионалци не само у војној ствари већ и у пратећим службама. (Видети: Nemačka obaveštajna služba, knjiga V, Državni sekretarijat za unutrašnje poslove – Služba državne bezbednosti, Beograd 1958)
Кад је реч о сазнањима о злочинима који су чињени широм Независне Државе Хрватске, тешко је устврдити да је Хорстенау осим штурих информација знао конкретне податке. Изузетак може бити злочин почињен 13. октобра 1942. године у три српска села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок, јер је сутрадан Хорстенау био у тим насељима, видео масакриране сељане и депортовање преживелих у Јасеновац! Павелић је после приговора Хорстенауа крајем октобра 1942. године морао да смени Вјекослава Макса Лубурића са свих функција и Љубомира Милоша, команданта логора Јасеновац и главног организатора затирања поменута три села.
Немачки официри нису могли да знају шта се дешава у нападима хрватских снага на српска села. Изузетак је заједничка операција на Козару и Просару јуна 1942. године.
Немачки официри нису долазили у Јасеновац осим у неколико прилика када су међу заробљеницима бирали физички здравије и депортовали их у Концентрациони логор Земун (Сајмиште) а одатле у Немачку или Норвешку. Изузетак је био Зигфрид Каше јер је 6. фебруара 1942. године, у оквиру такозване међународне делегације у логору провео два-три сата.
Највероватнији начини сазнања о збивањима били су разговори Немаца и усташа (најчешће пијаних) када су ти други хвалили и преувеличавали своја недела као што је то, наводно, учинио Вјекослав Макс Лубурић тврдећи да су усташе за годину дана побили више Срба него Турци за пет векова!
Генерал Хорстенау је имао контакте са Павелићем. Тешко је помислити на то да се поглавник хвалисао како су његове усташе починиле велике злочине и при том наводио бројеве побијених Срба.
Један од најближих Хорстенауових сарадника био је Артур Хафнер који је иза себе оставио доста статистичких података од којих је најпознатији онај о броју становника Независне Државе Хрватске али не и извештаја о масовним злочинима усташа.
Поменуте чињенице наводе на закључак да Хорстенау није био у прилици да може да дозна тачне и прецизне податке о броју страдалих српских становника!
У време заточеништва у затвору код Нирнберга (мај 1945. до самоубиства 20. јула 1946. године) чекајући суђење пред англоамеричким судијама, Хорстенау је писао неку врсту свог животописа. Знатан део те грађе послужио је његовим познаницима да то преточе у нарочите неку врсту мемоара. Рукопис је објављен најпре на немачком, касније је штампан на хрватском у Загребу и латиницом у Београду (друго издање: Edmund Glaise fon Horstenau, Između Hitlera i Pavelića, (preveo Nikola Živković), „Pravoslavna reč“, Novi Sad 2013)
У овој расправи о тврдњама немачких официра и јасеновачким жртвама од користи може бити следећих неколико реченица јер говоре о (не)поузданости извесних Хорстенауових тврдњи.
1. „Tako sam, eto, stigao u lepi, meni dragi grad na reci Savi. Nisam bio objektivan. No, Pavelić je 9. aprila 1.941. stupio na tlo Hrvatske (Павелић је тек 13 априла ступио на територију новопроглашене Независне Државе Хрватске – примедба аутора). On je imao sasvim drugačije ciljeve od mene. U novostvorenoj ’Nezavisnoj državi Hrvatskoj̔̓̔̓̔ živelo je 4.000.000 Hrvata, 1.800.000 Srba (поменути Артур Хафнер је говорио о 1.925.000 Срба – примедба аутора) i 700.000 muslimana. Njegove namere bile su sledeće: jedan milion i osam stotina hiljada pravoslavnih Srba hteo je da pobije, i to po svaku cenu i svim sredstvima.“ (страна 526)
2. „Krajem maja 1941. prvi put smo primili vest o ubijanju srpskih talaca. Akciju je nedaleko od Bjelovara sproveo lijeno mladi Eugen Kvaternik. Ubijeno je dve stotine pravoslavnih Srba (немачки војници 29. априла, то јест сутрадан после злочина, после ексхумације из гробница избројали су тела 197 масакрираних Срба – примедба аутора). Istovremeno do nas su stigle grozne vesti iz Hercegovine, te iz okoline Sarajeva.“ (страна 529)
3. „Stvarni logor Jasenovac nije nikada video nijedan Nemac. (Видео га је Каше – примедба аутора) U logor bismo mogli da uđemo samo uz pomoć tenkova. Logor je bio pod komandom naročito divljeg i okrutnog Luburića. On je živeo u emigraciji i bio je propali student. Jasenovac je branilo oko hiljadu ustaša. Oni, navodno, nisu nikome bili odgovorni. Vršili su teror nad celim krajem. Kretali SU u svoje nečuvene krvoločne akcije, i to kad god ·im se prohtelo.“ (страна 531)
4. О кратком боравку 22. октобра у Јасеновцу ради ослобађања становника села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок из логора оставио је следеће речи: „Posle toga krenuli smo u koncentracioni logor koji je bio smešten u jednoj fabrici. Bilo je malo muškaraca, mnogo žena i dece slabo odevene, kojima je krevet bio hladni kamen. Goli kosturi. Zatvorenici su plakali, zapomagali. Komandant logora, dripac, bilmez. Kada sam se kasnije video sa Pavelićem, o komandantu logora je govorio veoma dobro. Nisam ga ni pogledao. Ustaškoj pratnji sam kazao: ̓Kad čovek ovo vidi, on može samo da pljune … samo da pljune, da, moja gospodo!̔ I najstrašnije u jednoj prostoriji, duž zida, na retko nabacanoj slami, svakako tek odskora, zbog moje „inspekcije“, ležalo oko pedesetoro gole dece, delom već mrtve, delom na izdisaju! Ne treba zaboraviti da su tvorci koncentracionih logora Britanci, i to tokom Burskog rata. No, ova mesta strave i užasa u Hrvatskoj, pod Pavelićem, koga smo mi doveli na vlast, vrhunac su užasa. Najgore, međutim, jeste u Jasenovcu u koji običan smrtnik ne sme ni da priviri “. (страна 158)
Хорстенау је само на једном месту поменуо број Срба страдалих у Јасеновцу и то у делу кад је описивао страдање села Црквени Бок, Стрмен и Ивањски Бок: „Jasenovac je najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj. U Jasenovcu je ubijeno mnogo hiljada građana oslobođene hrvatske države“. (страна 531)
+++
Обавезе Хермана Нојбахера биле су у различитим областима другачије. Тако је у Румунији бринуо о нафти која је била стратешка сировина Немачког Рајха, у Бугарској о обезбеђењу намирница за трупе које су се налазиле у Грчкој, у Грчкој је водио ратни фронт, у Албанији је после капитулације Италије формирао немачки фронт, од октобра 1943. године у Србији је имао сасвим другачије обавезе и планове.
С обзиром на обавезе, Нојбахер је сазнао бројне информације о општим приликама на Балкану као и одређена сазнања о унутрашњој политици у Независној Држави Хрватској, сваки пут из друге руке. Наиме, никада није имао директне контакте са усташким главарима нити је имао прилике да путује по Независној Држави Хрватској (као, на пример, Хорстенау или Каше). Уосталом, он то и наглашава о својим мемоарима. Најчешће су га информисали блиски сарадници генерала Хорстенауа, из простог разлога што је то налагала хијерархија звања и овлашћења.
Није спорно да је на Србе гледао сасвим другачије у односу на остале народе на Балкану: „Jugoslovenska ideja je kompromitovana. Za široke slojeve srpskog društva, ideja budućeg zajedničkog življenja sa ’hrvatskom braćom‘ posle užasnih, okrutnih zločina koje je ustaški režim izvršio nad stotinama hiljada pravoslavnih Srba, nije više izgledala izvodljiva i moguća“. (Herman, Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, Službeni list SRJ, Beograd, 2004, стране 149–150)
Кад је реч о бројевима страдалих, Нојбахер је био конкретан: „Recept za pravoslavne, koji je primenio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: ’Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre!‘ Poslednja tačka programa bila je sprovedena u delo, Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući, bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000“. (страна 50).
Закључак
Немачки високи функционери у Независној Држави Хрватској, због положаја који су заузимали, морали су да буду добро информисани од својих најближих сарадника о проблемима из свог делокруга.
Генерал Едмунд Глез фон Хорстенау обављао је своје дужности у Загребу што му је омогућавало да има широк круг познаника. Кад је реч о усташким злочинима над Србима, у својим мемоарима је много тога поменуо. Додуше, прескочио је неколико чињеница битних за разумевање контекста. Није, међутим, спомињао конкретне бројеве страдалника у Јасеновцу!
Херман Нојбахер није имао прилике да борави у Загребу и да разговара са усташким главарима. Он је имао обавештајне реферате који су припремани у Штабу за Југоисток чије је седиште било у Београду. Елаборати су писани на основу секундарних и индиректних извора и као такви се не могу у историјској науци узимати без критичког односа. То значи да је Нојбахерова процена о 750.000 побијених Срба у Независној Држави Хрватској само слободна процена која иза себе нема никакве релевантне и проверљиве доказе!
Вељко Ђурић Мишина
