Danas je u Istorijskom muzeju Srbije, povodom obeležavanja nastupajućeg Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta (27. januar), upriličeno predstavljanje nedavno pribavljenih pisama Benvinisti Berahe (1887-1941), kao i predmeta iz njegovog ličnog fonda koji je formiran u Muzeju žrtava genocida.
Predstavnicima sredstava javnog informisanja obratili su se direktorka Istorijskog muzeja Srbije gđa dr Dušica Bojić i direktor Muzeja žrtava gecocida g. Dejan Ristić.
Pismima Hilde Dajč, koja se čuvaju u Jevrejskom istorijsku muzeju i Istorijskom arhivu Beograda, Muzej žrtava genocida priključuje pet pisama koje je Benvinisti Beraha slao iz nacističkog prolaznog logora za Jevreja i Rome, koji se nalazio u beogradskim Topovskih šupa, u periodu od 8. oktobra 1941. do 9. novembra 1941. godine.
Navedeni istorijski izvori biće izloženi od 26. januara do 4. februara 2024. godine.
…
Benvinisti Beraha
Jesen 1941. godine u Beogradu donela je stradanje beogradskih Jevreja i onih koji su se našli u njemu nad kojima je Holokaust sproveden brzo i efikasno.
Najpre je stradalo muško stanovništvo koje je bilo primorano na prinudni rad i koncentrisano u logorima u Topovskim šupama i na Banjici.
Među njima je bio i Benvinisti Beraha, trgovački zastupnik rođen u Beogradu 28. oktobra 1887. godine, od oca Moše i majke Perle, nacionalnosti srpske, veroispovesti Mojsijeve.
O životu i sudbini porodice Beraha saznajemo iz dokumentacije koju je Muzej žrtava genocida pribavio putem poklona i time svoje fondove obogatio ovom izuzetno značajnom i dragocenom građom na osnovu koje možemo da rekonstruišemo poslednje dane života jednog običnog čoveka i građanina koji je stradao samo zato što je bio Jevrejin prema viđenju nacističkih okupatora.
Među ličnim dokumentima kao što su pasoši Benvinisti Berahe i njegove supruge Rašele B. Berahe, Čehinje, u kojima se nalaze njihove fotografije, kao i fotografija njihove ćerke Perle kao devojčice, koja je zajedno sa svojom majkom preživela i sačuvala sve ovo na osnovu čega možemo da rekonstruišemo procese sprovođenja genocida na terenu, nalaze se: žute trake i bedževi sa natpisom Jude – Jevrejin i Davidovom zvezdom, kao i pozivi za prijavljivanje nemačkim vlastima i dokumenta koja potvrđuju da je Perla Beraha polujevrejka i da zato ne mora da nosi ova obeležja.
Osim ovih proceduralnih dokumenata, nalazimo i pet pisama koje je Benvinisti slao iz Topovskih šupa u periodu od 8. oktobra 1941. do 9. novembra 1941. godine. Prva četiri pisama su slata u rasponu od dva do tri dana, dok je poslednje peto poslato nakon dvadesetak dana od četvrtog.
Nije poznato kada je i gde tačno stradao. Prema svedočenju darodavca, ćerka Perla je godinama odlazila u selo Jabuka kod Pančeva u čijoj se neposrednoj blizini nalazi jedno od stratišta gde su vršena streljanja zatočenika iz ovog logora.
Sva pisma su napisana na nemačkom jeziku i bila su hpućena njegovoj supruzi Rašeli Beraha–Kuhinka.
Iz pisama saznajemo o uslovima u logoru, o položaju zatočenika, o tome ko je nadležan za njih. Ali, ono što je takođe podjednako bitno jeste i subjektivno viđenje situacije i sopstvenog položaja samog Benvinistija i njegove porodice.
Tako u sva pet pisma provejava optimističan stav da će sve da bude u redu, uveravanja da je on dobro i da je njihov položaj tamo prilično dobar te da nema nikakve potrebe za brigom. Boljem položaju, prema njegovom shvatanju, doprinelo je i to što je upravu nad njima od tajne policije Gestapo preuzeo Vermaht što je za njih veliko poboljšanje koje internirci već osećaju, a one treba da budu „sasvim, ali sasvim bez brige“.
U narednom pismu obaveštava ih da verovatno neće ni odlaziti iz Beograda, kako je mogao da čuje, i da će otići ljudi iz Banata. Saznajemo i da je nedelja bila dan za posete i da su zatvorenici mogli da primaju i šalju stvari preko određenih jevrejskih organizacija.
Međutim, u trećem pismu piše kako je tog jutra 13. oktobra 1941. godine prozvan radi putovanja, ali se i dalje nada da to ne mora da znači da će zaista i da ode i u tu svrhu ipak traži da mu se pošalju tople stvari: kaput, rukavice, kaljače uz poruku da budu potpuno bez brige.
Poslednje pismo iz oktobra otkriva da je ipak oslobođen od putovanja zahvaljujući intervenciji svoje supruge i da ostaje u logoru kao pomoćnik u ambulanti što je bio i za vreme Prvog svetskog rata o čemu takođe postoje zapisi i fotografije iz 1917. godine koji su u posedu našeg Muzeja. Potvrda o njegovom ostanku došla je od Gestapoa.
Poslednje pismo iz novembra 1941. godine u istom je optimističnom tonu i uveravanju da će uskoro doći vreme kada će njih troje ponovo da budu zajedno „srećni, zadovoljni i zdravi“.
Nažalost, on nije imao sreće da preživi i da se njegove želje i nadanja ostvare.
Benvinisti Beraha nije preživeo Drugi svetski rat.
Pretpostavlja se da je ubijen na stratištu u Jabuci kod Pančeva ubrzo nakon što je svojoj supruzi odaslao peto, pokazaće se i poslednje, pismo. Zahvaljujući građi objedinjenoj u ličnom fondu Benvinisti Berahe, koji je nedavno formiran u Muzeju žrtava genocida, povest o njemu i njegovoj tragičnoj sudbini zauvek je sačuvana za nezaborav.
dr Milica Karić
kustos – pripravnik
Muzej žrtava genocida
